Физички факултет

Зоран Радовић је теоријски физичар, редовни професор у пензији и академик. Зачетник је истраживања суперпроводности код нас. Његови радови о узајамном односу суперпроводности и магнетизма су у свету познати и прихваћени, отворили су нову област. Рођен је 27. августа 1946. године у Београду. Дипломирао је 1970. године на Катедри за теоријску физику Физичког факултета Московског Државног Универзитета Ломоносов (СССР), као један од најбољих студената генерације. До 1973. године завршио је и постдипломске студије у групи академика В. Л. Гинзбурга (Физички Институт Лебедев Академије наука СССР) добитника Нобелове награде за физику 2003. године. Докторирао је 1995. године на Физичком Факултету у Београду.  Од  1975. године запослен је на Физичком Факултету, као асистент,  доцент (од 1996. године), ванредни професор (од 2003. године) и редовни професор од 2007. године. Од 1996. до 2014. године је био шеф катедре за Физику кондензованог стања. Пензионисан је 1. октобра 2014. године. Од 2004. године је координатор смера докторских студија Физика кондензоване материје. Био је продекан за науку Физичког факултета од 2002. до 2004. године. У два узастопна мандата 2002-2006 и 2009-2012 био је члан Савета Београдског универзитета. Добитник је наше најпрестижније награде "Марко Јарић" за 2007. годину и Годишње награде Физичког факултета за научни рад за 2013. годину. Изабран је за дописног члана САНУ 5. новембра 2009. године, а за редовног 8. новембра 2018. године.

На редовним, мастер и докторским студијама истраживачког смера је предавао или предаје више предмета из области физике кондензоване материје: теорија кондензованог стања/физика чврстог стања, квантна статистичка физика, физика суперпроводности, методе квантне теорије поља у физици кондензоване материје, семинар из савремене физике, итд. Руководио је израдом 17 дипломских радова, 7 магистарских и мастер теза и 3 докторске дисертације. Највећи допринос квалитету наставе на Физичком факултету је формирање модерних курсева физике. Студентима је знатно олакшао наставак студија на водећим светским факултетима и помогао укључивање у савремене научне токове. Направио је уговоре о сарадњи Универзитетa у Београду и Универзитета Paris-Sud, Orsay, који су омогућили неколико заједничких доктората и бројне размене студената. Великом броју најбољих студената је помогао да се правилно усмере и формирају као истраживачи, дванаесторо је са њим објавило свој први научни рад.

Највећи део истраживачког рада Зорана Радовића је посвећен физици суперпроводности. Он је један од признатих светских ауторитета у физици суперпроводности који је успео да заједно са Љиљаном Добросављевић постави "Београдску школу" на мапу светске теоријске физике кондензоване материје. Препознат је његов пионирски рад у области суперпроводно-феромагнетних хетероструктура, предвидео је и теоријски објаснио више нових ефеката који су експериментално измерени у водећим лабораторијама. Област којом се бави је у врху интересовања светске физике због потраге за материјалима који су суперпроводни на собним температурама и примене нехомогене и мезоскопске суперпроводности у следећој генерацији криоелектронике и у квантном рачунарству. Резултате је објавио у више од 50 радова у водећим међународним научним часописима из физике и 30 публикација у зборницима. Радови су до сада цитирани близу 1300 пута по Web of Science и Scopus, уз h-индекс 14 (Google Scholar - преко 1600 цитата, h=17).

Учествовао је у раду преко 70 међународних и домаћих научних конференција са више од 50 предавања (преко 40 по позиву). Одржао је 12 семинара/колоквијума на водећим европским и америчким универзитетима и националним лабораторијама. Био је 2004., 2007. и 2011. године копредседавајући 16. - 18. симпозијума физике кондензоване материје (СФКМ) и један је од најзаслужнијих за трансформацију у квалитетну међународну конференцију са великим учешћем наше дијаспоре. Организовао је предавања десетак истакнутих иностраних физичара са којима је сарађивао и неколико десетина семинара наших бивших студената који су радили на водећим светским универзитетима. Залагао се за то да нас види свет и да ми видимо свет. Интензивно је сарађивао са низом  истраживачких центара у Европи и Америци: Ames National Laboratory, Brookhaven National Laboratory, LPS Université Paris-Sud, Université Bordeaux, Universität Regensburg, University of Crete, итд. На универзитетима и лабораторијама у Европи и Америци остварио је више од 50 студијских боравака. Био је гостујући професор на University of Crete 1999/2000. године и запослен као гостујући истраживач у Brookhaven National Laboratory 2006/2007. године. Водио је 6 међународних и 4 домаћа пројекта. Рецензент је у водећим часописима из физике. Позиван је у међународне комисије за одбрану докторских дисертација (Холандија, Француска). Рецензирао је пројекте за швајцарски NSF и француски CNRS. Од стране Европске комисије ангажован је 2015. и 2016. године за рецензента пројеката HORIZON 2020.